Савремени самоходни топови су углавном самоходне хаубице и противавионски артиљеријски системи, "наследници" совјетских самоходних система који су дали велики допринос победи у Великом отаџбинском рату.

После рата, уз развој технологије противтенковске артиљеријске самоходке су уступиле место савршенијим ракетним системима. Али, ракетно оружје није могло у потпуности истиснути артиљерију, па су се самоходке након модернизације вратиле у употребу. Поента модернизације је била да се побољша домет и тачност гађања. 1989.године у употребу је ушла 2С19 „Мста-С“ дивизиона саходноа хаубица калибра 152мм. У време када је почела употреба ове хаубице, границе СССР су већ чувале самоходке са лепим „цветним“ именима  попут „Акација“, „Гианцит“ (зумбул)и„Тупипан“. Али, борба у наоружању између СССР и НАТО је изискивала даље усаврашавање борбених карактеристика

Нови модел „Мста-С“ има мање поетичан назив. „Свердловски завод саобраћајне машиноградње“ је добио задатак да унапреди претходну верзију. 2С19 има део механизма система за пренос снаге са Т-72 и шасије Т-80. „Мста-С“ је превазилазила „Акацију“ по много чему, конкретно по даљини домета паљбе: 29,6 наспрам 20,3 километара. Први пут је у пракси било решено неколико важних задатака: обезбеђена је висока брзина паљбе, осмишљен је систем управљања навођења оруђа, чиме је смањен број операција које ручно изводи нишанџија, омогућено аутоматско избацивање чаура из дела за посаду.