У почетку је својој техници конструктор давао ознаке према словима имена, средњег имена и презимена – АНТ. Андреј Тупољев је конструисао свој први лаки авион 1923. године и дао му је име АНТ-1. Годину дана касније тестиран је метални путнички једнокрилац АНТ-2.

На основу типа АНТ-4 се 1932. године појавио савршeнији модел, четворомоторни тешки бомбардер АНТ-6, познатији као ТБ-3. Овај авион се могао користити и као транспортно-путнички. Управо је авионом АНТ-6 полетела прва совјетска поларна експедиција „Северни пол 1" 1937. године, са Иваном Папанином на челу. Иако су авиони овог типа 1938. године престали да се производе, летелице које су остале у флоти током Другог светског рата су коришћене као тешки ноћни бомбардери и транспортери. Тек 1946. године престаје експлоатација овог типа авиона.

Под руководством Тупољева, 1934. године је конструисан јединствени авион: вишенаменски једнокрилац АНТ-20 „Максим Горки", који је могао да прими до 70 путника. Осам мотора је омогућавало да авион постигне брзину до 220 километара на сат.

Средином тридесетих година прошлог века, под руководством Андреја Тупољева, конструисан је једномоторни једнокрилац АНТ-23 и двомоторни АНТ-37. Лета 1937. године на авиону типа АНТ-25, Валериј Чкалов и Михаил Громов су без паузе, односно без приземљивања прелетели Сeверни пол и слетели на територију САД. У јесен 1938. године је женска посада АНТ- 37 коју су чиниле Валентина Гризодубова, Полина Осипенко и Марина Раскова прелетела 6.450 км, из Москве на руски Далеки исток, и тиме поставила рекорд међу женама пилотима.

Авиони Б-29 су били направљени по последњим технолошким достигнућима тога времена и од материјала чију је технологију производње совјетска индустрија тек требало да освоји. Конструкторски биро Тупољева не само да је успео да прекопира перформансе Б-29, већ је успео и да побољша летачко-борбене карактеристике. Амерички митраљези калибра 12,7 мм, били су замењени совјетским 23 мм топовима, а амерички мотори од 2200 коњских снага замењени су совјетским од 2400 коњских снага. Копирање Б-92 је дало моћни импулс усавршавању и производњи совјетске авио-електронике.

У јулу 1951. године Андреј Тупољев је направио нацрт новог стратешког бомбардера који је био значајно бржи и заштићенији од фаталних фактора нуклеарног напада него што је био Ту-4. Тако је настао Ту-16 (НАТО назив Badger), двомоторни бомбардер дугог домета на млазни погон руског произвођача „Тупољев", који се може пунити у ваздуху намењен бомбардовању циљева у позадини непријатеља. Рад на пројекту је започет почетком педесетих година, а први лет прототипа био је 27. априла 1952. године, а уведен је у службу већ 1954. године. На бази овог авиона конструисан је први совјетски путнички авион на млазни погон Ту-104.

На основу Ту-16, 1955. године је Конструкторски биро Тупољева направио први совјетски млазњак Ту- 104. Он се разликовао од стратешких авиона јер је имао значајно шири труп и могао је да повезе од 70 до 110 путника. На основу модела 104 били су касније испројектовани „регионални" авион Ту-124 са 56 седишта, а потом после значајних промена и Ту-134 са 80 места – што је дуго био један од најзначајних совјетских путничких авиона. Сада се Ту-134 више не користи у цивилној авијацији Русије, али га војска још увек употребљава.

У марту 1951. године влада СССР-а је донела одлуку о стварању међуконтиненталног стратешког бомбардера „трансполарног домета". На овом пројекту су радила два конструкторска бироа – Андреја Тупољева и Владимира Мајсишева. Тупољев је донео одлуку да направи авион са турбо-елисним мотором уз могућност допуне горива у ваздуху. Економичнији мотори су омогућавали авиону да даље стигне и да дуже времена проведе у лету. Тако се родио легендарни Тупољев Ту-95 (НАТО класификација Bear) совјетски стратешки бомбардер дозвучне брзине. Покрећу га четири турбо-елисна мотора „Кузњецов", од којих сваки има контраротационе пропелере што га, уз аеродинамичке особине, чини једним од најбржих елисних авиона икад направљених. Један је од најуспешнијих стратешких бомбардера бившег СССР-a, а још увек је у употреби у руској војсци додуше у модернизованој верзији Ту- 95МС

Средином педесетих година, у светској авијацији покренуто је питање надзвучних путничких авиона. Први радови на конструисању надзвучног путничког авиона у бироу Андреја Тупољева почели су шездесетих година прошлог века. Совјетска влада је донела одлуку 1963. године да се ради на конструисању совјетског надзвучног авиона капацитета 100 путника и дометом 6.500 км. Екипа пробног пилота Едварда Ељана је 31. децембра 1968. године винула у ваздух први пробни Ту-144.

У Русији се и даље користи последњи од „совјетских" дозвучних путничких авиона констукторског бироа Тупољева – Ту 154М. Осим њих, војска и влада у својој флоти имају савремене авионе средњег домета Ту-214. Ови авиони могу да „ускоче" по потреби и превезу председника РФ, уколико нема потребе летети председничким Ил-96.