Несрећа у нуклеарној електрани у Чернобиљу, која се догодила 26. априла 1986. године, утицала је на милионе људи. Радиоактивном зрачењу је било изложено скоро 8,4 милиона становника Белорусије, Украјине и Русије. Евакуисано је више од 400.000 људи. Сада на територијама са ниским нивоом радијације живи близу пет милиона људи. Они се више од 30 година налазе под сталним надзором здравствених институција.

Осим здравствених и еколошких последица, чернобиљска катастрофа је имала веома негативан утицај на психологију друштва. Сличне емоције доживљавају жртве катастрофе у Фукушими.

Пре свега, ради се о анксиозности која се појавила код становништва у првих неколико дана након катастрофе и која је и даље присутна у друштву. Људи нису знали шта се десило и како треба да реагују. Због мањка истинитих информација, људи нису могли да процене колико је велика опасност и нису могли да донесу одлуку: да ли да остану или да се преселе у друге регионе, шта смеју да једу, и тако даље. Сада је то више ирационалан страх, јер њихови животи нису угрожени. Дакле, ради се о психолошким последицама катастрофе.

Још једна последица је неповерење према државним институцијама, научницима, међународним организацијама, укључујући ИАЕА и Светску здравствену организацију. Како би избегле панику у друштву, власти нису пружиле становништву комплетне информације о несрећама. Међутим, у одређеним моментима власти заиста нису имале кључне информације и нису могле да адекватно процене ситуацију.

Двадесет година након чернобиљске катастрофе бивши председник СССР-а Михаил Горбачов је рекао: „Власти нису криле истину о несрећи. Једноставно, власти нису знале истину."

Због недостатка званичних саопштења људи су веровали гласинама.

Велики број људи евакуисаних из Чернобиља и Фукушиме доживео је озбиљан стрес, који је изазван оним што се зове „destruction of community", то јест губитком социјалних веза, променом начина живота, осећајем несигурности, страхом због губитка посла. Тај стрес је постепено нестао, али код њих је и даље присутна забринутост због здравља њихове деце и будућих генерација.

Стрес су доживела и деца, коју су зачикавали у новим школама. Саговорник „Спутњика", белоруски новинар Алес Достанко каже:

Сличној дискриминацији су била изложена и деца из подручја Фукушиме, што је потврђено у истраживањима Министарства просвете Јапана.

Управо након фукушимске катастрофе усвојени су најригорознији стандарди који се тичу безбедности нуклеарних електрана. На пример, све руске нуклеарке имају аутоматизовани систем контрола зрачења и тај систем је потпуно транспарентан. Али ирационални страх у вези са нуклеарним електранама и даље постоји, како у Русији, тако и у Јапану.